(Ponekad napišem članak il' dva za magazin na srpskom jeziku, SAN iz Toronta. Ovaj članak koji sam podelila na blogu objavljen je u zimskom izdanju SANa. Više o ovom magazinu možete saznati ovde: https://www.sanmagazine.ca/rs/)
Легенда каже да је приликом првог сусрета бледолики послагао на земљу испред поглавице папирне новчанице и рекао: „Овим тругују бели људи. Овај папир су наше бизонске коже.” Након што је бледолики на земљу прострeо онолико новца колико би могао да да Индијанцима ако потпишу споразум, поглавица Вранина Нога (chief Crowfoot) је узео шаку глине, направио од ње лопту и бацио је у ватру. Глинена лопта је остала непромењена. Онда се поглавица обратио бледоликом: „Сада ти стави свој новац у ватру да видимо да ли ће трајати толико дуго колико и глина.” „Мој новац ће изгорети, он је од папира”, одговорио је бледолики. „Твој новац значи вреди мање него наша земља, зар не? Ветар ће га одувати, ватра ће га спалити, од воде ће иструлити. Нашу земљу не може ништа да уништи. Не нудиш баш добру размену.“ Затим, уз осмех, Вранина Нога узе шаку песка са обале реке и даде је бледоликом: „Ти број зрна песка док ја будем бројао новац који ми дајеш за земљу.“ „Ја нећу живети довољно дуго да сва зрна избројим, а ти ћеш новац избројати за неколико минута“, одговорио је бледолики. „Значи“, рече мудри поглавица, „наша земља је вреднија него твој новац. Она ће постојати заувек. Неће нестати догод сунце сија и реке теку и даваће живот људима и животињама и због тога ти не можемо продати земљу. Велики Дух је створио земљу и ми не можемо продати оно што нам у ствари и не припада. Једино Велики Дух може пребројати сва зрна песка и све травке у прерији. Ми ћемо ти поклони шта год си у стању да понесеш са собом, али ти не можемо дати земљу.“
На жалост, доласком освјача и колонијалиста из Европе, баланс у којем су индијанска племена Северне-америке живела са природом неповратно је нарушен. Пре доласка Европљана, северно-амерички Индијанци живели су номадским стилом путујићи пространствима прерије у потрази за храном и лековитим и ретким биљкама, које су после користили у својим ритуалима. Досељеници су са собом донели нови начин живота, фармерски, који је подразумеаво обраду земље и узгој стоке на једном месту. Од краја 17. века, Хадсонс Беј (Hudson's Bay) компанија, као једна од првих корпорација и практично институција власти на простору данашње Канаде немилосрдно је јурила профит тргујући бизонским кожама. По неким подацима у јеку богаћења у једној години компанија је продала 75.000 бизонских кожа. Ово неконтролисано убијање бизона као и животињске болести донете са стоком и коњима које су досељеници одгајали довеле су до тога да се популација бизона у прерији драстично смањи, практично до изумирања.
Племена Блекфут (Blackfoot) конфедерације (Каинаи, Пикани, Сиксика и Тсу Тина) су вековима пре доласка бледоликих живела и ловила на територији која данас обухвата јужну Алберту и Саскачеван као и делове Монтане у Сједињеним Америчким Државама. Крајем 19 века, Канада се утркивала са Америком ко ће пре стићи до пацифичке обале и постати већа сила и за то им је био потребан несметани пролаз преко Блекфут територије. У том процесу формирања конфедерације kанадски доминион је од Хадсонс Беј компаније откупио готово 8 милиона квадратних километара земље укључујући и велики део канадске прерије. Одласком Хадсонс Беј компаније нестало је и контроле у прерији што је отворило уплив криминала у виду лопова, шверцера алкохола, коњокрадица и разноразних сумњивих карактера. Све то је довело до бројних сукоба досељеника са индијанским племенима која су насељавала прерију, укључујући и срамотни Сајпрес Хил (Cypress Hill) масакр недужних индијанаца од стране америчких ловаца на вукове и бизоне.
Канадској влади и британској Круни постало је јасно да се односи са индијанцима у прерији морају регулисати да би Канада уопште могла опстати као конфедрација. Уз формирање Севро-западне коњичке полиције (претече данашње Краљевске канадске коњичке полиције, RCMP) покренута је и иницијатива потписивања споразума са индијанским племенима. 1877. на ред је дошао и споразум број 7 (Treaty 7) који је обухватио индијанце Блекфут конфедерације као и племе Стони-Накода (Stoney-Nakoda). Погођени малим богињама које су досељенци донели, глађу услед истребљења бизона и безакоњем које је владало у прерији, племена Блекфут конфедерације на челу са поглавицом Кроуфут (Crowfoot, односно Вранина Нога) нису имала много избора. Преговори су се одвијали усмено уз преводиоце, који и нису баш баратали ни једним језиком довољно добро, а неки су на преговоре дошли и пијани. Поглавица Кроуфут је био познат као мудар човек који није волео рат и на преговорима је говорио у име 5000 људи окупљених на Блекфут кросингу (Blackfoot Crossing) верујући да се договора о заједничком животу и размени знања и искуства између индијанских староседелаца и белих досељеника. Био је то сусрет два потпуно различита виђења света и две културе. Индијанским племенима северне Америке споразуми нису представљали нешто ново, они су их између себе имали много, па и сама Блекфут конфедерација била је базирана на споразуму између Сиксика, Пикани, Каинаи и Тсу Тина племена. Међутим у споразуму са британском Круном постојале су две кључне разлике. Британски освајачи нису имали поштовања према земљи о којој су преговарали као ни према становницима исте, које нису сматрали себи равнима. Представнике бритаснке круне и канадског доминиона водила је филозофија капитализма, индустријализације и профита и као главну клаузулу у уговору имали су одрицање власништва земље у корист Круне. Из свог угла веровања да земља припада Креатору и није могуће куповати је и продавати него само живети на њој и поштовати законе природе, индијанске поглавице, потписници споразума на писаном језику који нису познавали, нису могли ни предпоставити шта их чека у будућности.
Споразум број 7 је само један у низу споразума са индијанским племенима широм Канаде и као и сваки други отворио је пут примени Индијанског акта, озваничивши положај и третман Индијанца као другоразредних грађана без икаквих права, заробљених на резерватима.
Индијански акт је званични државни документ које дефинише односе канадске владе и 614 индијанских племена у Канади. Од кад је ступио на снагу 1876. године, па до данас предмет је контраверзе. Неки од амандмана који су додавани у акт током историје укључују обавезно образовање и прислно одвођење деце са резервата у, сад већ злогласне, интернатске школе, као и забране традиционалних церемонија и плесова. Иако званично није био уврштен у акт, у периоду од 1885. године па до 60-тих година дватесетог века постојао је и такозвани Pass System који није дозвољавао никоме да изађе из резервата, а да нема посебну пропусницу издату од стране канадске власти.
1996. године Краљевска комисија зе питања урођеника (Royal Commission on Aboriginal Peoples (RCAP)) објавила је извештај са препорукама за побољшање односа канадске владе са индијанским племенима. Као последица тог извештаја уследило је званично извињење владе 11. јуна 2008. године. Тадашњни премијер, Стивен Хапрер извино се у име канадске владе свим бившим ученицима интернатских школа, њиховим породицама и заједници за претрпљену неправду и злостављање. Исте године је оформљен и посебан комитет са задатком да настави документовање дешавања у интернатским школама као и да ради на перпорукама за признање и прихватање тог мрачног периода канадске историје.
И тако, 140 година касније, након неуморне борбе за права и признање неправде учињене првим становницима ових простора и званичног документа недавно објављеног од стране комитета за истину и помирење (Truth and Reconciliation Committee), остаје нада да ће нове генерације учећи на грешкама кроз историју наћи начина да ове просторе на којим живимо учине бољим и лепшим за све.